Beogard

Beogradski zoološki vrt je nastao 1936. godine. Osnovao ga je tadašnji gradonačelnik i industrijalac, gospodin Vlada Ilić. Svečano je otvoren na Petrovdan – 12. jula.
Izgled zoo vrta 1936 prikazan je na karti ispod.


Ubrzo po otvaranju Beogradski zoološki vrt je postao jedno od najomiljenijih mesta na koje su Beograđani dolazili. Više puta je ugostio i članove kraljevske porodice Karađorđević. Kraljica Marija je sa kraljevićima Tomislavom i Andrejom vreme namenjeno razonodi često provodila upravo u Vrtu, a mladi kralj Petar Drugi se prilikom poseta redovno interesovao za dalje planove i izgradnju.
Prvi stanovnici vrta su bili: lavovi, leopardi, beli i mrki medvedi, vukovi, makaki i mangabej majmuni, antilope, bivoli, zebui, mufloni, jeleni, srne, rode, ždralovi, paunovi, fazani, sove, pelikani i papagaji.
Kada je formiran, Zoološki vrt je zauzimao prostor nešto veći od 3 i po hektara, da bi vrlo brzo, bio proširen na 7 a zatim izgradnjom restorana „Kalemegdanska terasa“ i pripajanjem jednog dela Donjeg grada, čak na nešto više od 14 hektara, i na toj površini je dočekao i Drugi svetski rat. Međutim, tokom Drugog svetskog rata Vrt je dva puta bombardovan: najpre 1941. od strane nemačkih fašista, a zatim i saveznika, 1944. godine. Skoro ceo životinjski fond je uništen. Zbog razaranja i drastično smanjenog broja eksponata, površina Vrta se posle rata, nažalost, svela na oko 7 hektara, koliko i danas zauzima.
 Prilikom bombardovanja 1941.po kazivanju Dane Savković-Gligorić čiji je otac Miodrag Savković, bio direktor Vrta u to vreme,  stanari okolnih zgrada naivno su poverovali da Vrt neće biti meta bombardera pa su pohrlili da u njemu nađu utočište. Ali bombe su nekontrolisano padale i tu, pa je u Vrtu, naročito u pećini u kojoj su danas skloništa za zebre i antilope, izginulo mnogo ljudi. Svojim očima je videla i kako mnoge životinje, pogođene bombama, lete u vazduh. Posebno joj se u pamćenje urezala slika slona raznetog na komade. Mnoge životinje su tada pobegle iz razrušenih kaveza, a one koje su predstavljale opasnost po okolinu, morale su biti poubijane da bi se sprečila veća tragedija. Među retkim koje su preostale nalazili su se nilski konj Buca i aligator Muja.


Američki aligator (Alligator mississippiensis) po imenu Muja smatra se najstarijim živim aligatorom na svetu.
Doputovao je u Beogradski zoološki vrt godinu dana po njegovom osnivanju, 09. avgusta 1937. godine, kao već odrasla životinja, sa još jednim aligatorom, u velikom kontigentu životinja iz nekog nemačkog zoološkog vrta.

Danas je on jedini preostao od stanovnika Vrta koji su uspeli da prežive Drugi svetski rat, tokom koga je Vrt, budući da je Beograd u dva navrata bombardovan, bio gotovo potpuno razoren.
Nadamo se da će još dugo poživeti u našem Vrtu i postati apsolutni svetski rekorder u dugovečnosti među aligatorima.

Pronašao sam negde podatak, da se u poslednjih par godina, broj turista iz Rusije utrostručio i da napreduju ka vrhu tabele po brojnosti poseta ljudi iz bratske nam Rusije.
Iz prva mi nije baš bilo jasno, šta bi stanovnik Moskve ili Sankt Peterburga, iz takve kulturne i arhitektonske raskoši tražio i čemu bi se mogao oduševiti.
Posle pročitanog ovog teksta,koji me je oduševio i koji ću vam proslediti, bilo mi je mnogo jasnije šta ih to privlači k nama.
Jedan od najpopularnijih ruskih portala -Lenta.Ru objavio je pismo čitaoca Mihaila Nikoljskog koji je sa puno emocija pisao o putovanju u srpsku prestonicu, gde opisuje zašto se Beograd ne može doživeti delimično.

   "Beograd i Srbi su užasni, uzeli su mi i srce i dušu"

kuća Kralja Petra I

Trebalo bi prvo reći da se prostor današnjeg Oplenca i Topole pre 17. veka pominje pod imenom Kamenica, po obližnjoj reci. Sadašnje ime Oplenac je dobio po hrastovim i cerovim šumama kojima je bio prekriven, a od kojih se pravio oplen, važan deo na drvenim, zaprežnim kolima.

Kuća kralja Petra, ili Kraljeva kuća, izgrađena je kao kuća iz koje će se nadgledati radovi na izgradnji crkve Sv. Đorđa. Ubrzo po njenoj izgradnji, 1910. godine,u kuću se sa poslugom uselio kralj Petar I, i u njoj boravio sve do 1915, kada je sa vojskom krenuo u povlačenje preko Albanije.

Posle smrti kralja Petra I, 1921. godine, a naročito posle sahrane ubijenog kralja Aleksandra, u kuću su odlagani venci od plemenitih metala (od zlata i platine) koje su državne delegacije donosile na sahrane.
Nije opšte poznato da je na sahranu Kralja Aleksandra češka delegacija donela venac izrađen od zlata težine 70 kilograma.
Nažalost, ovim vrednim predmetima se "misteriozno" gubi svaki trag tokom 1947. i 1948. god. u vreme nemačke okupacije.
Danas se prostor kuće koristi za izložbe u vezi sa dinastijom Karađorđević.

Crkva Svetog Đorđa             

Neposredno po dolasku na presto 1903. Kralj Petar I Karađorđević je izabrao mesto za dinastičku zadužbinu, crkvu i mauzolej, na vrhu Oplenca.
Crkva Svetog Đorđa na Oplencu građena je kao hram i mauzolej vladarske porodice Karađorđević. Ona dominira krajolikom u koji se uklapa kako prefinjenim izgledom tako i belinom mermera sa Venčaca od kog je sačinjena, a belina u kontrastu sa zelenilom šuma i vinograda oko nje predstavlja savršeni sklad.
Posle drugog konkursa za idejno rešenje izabran je projekat crkve u srpsko-vizantijskom stilu.
Crkva je petokupolna građevina. Unutrašnja dužina hrama je 30 metara, a visina svoda 27 metara.

kupola i polielej

Ceo mozaik sastoji se od 725 slikanih kompozicija (513 u hramu i 212 u kripti), na kojima se nalazi 1.500 figura.

Drugi put su napali engleskog konzula, hteli da ga opljačkaju i počeli da ga vuku ka Kalemegdanu u nameri da nad njim ižive i najniže nagone, ali su ga spasli srpski đaci, među kojima je bio i čuveni Stajkovac, docniji opozicionar u skupštinama šezdesetih i sedamedesetih godina i preteča srpskog radikalizma, jer je stajao na gledištu da je narod suveren i da knežev potpis nije potreban da bi skupštinske odluke postale zakon. Kraljica Viktorija je Stajkovca odlikovala medaljom za hrabrost, ali je on nju vratio kad je engleska politika 1878. g. bila uperena protiv srpskih interesa.

Beograd je bio mali obimom, ali je u njemu uvek bilo zapaljivog materijala. Eksplozije beogradskog revolucionarnog duha su raznele u paramparčad tursku i habzburšku imperiju.

Nema međutim ni sto godina od kako je Beograd jedva dopirao do Tašmajdana, dok su na mestu današnje glavne železničke stanice bile baruštine, koje su se širile sve do današnjeg Sajmišta, sada najlepšeg u Evropi. Već negde oko 1879. g. te su močvare nosile ime Bara Venecija, a ona je bila

Staro i tursko je iščezavalo da ustupi mesta evropskom i novom, ali se Turci nisu mirili sa tim otimanjem Beograda Orijentu. Oni su verovali sve do Berlinskog kongresa da će se vratiti na vlast u Srbiji, a pošto je Srbija formalno bila sastavni deo Turske, oni su komotno prolazili kroz Beograd, putujući za Bosnu ili iz Bosne za Tursku.

Karađorđev top "aberdar"

Nesuđeni kralj                                   
Malo ljudi zna da je on stariji brat kralja Aleksandra koji je trebalo da nasledi presto, ali je sudbina umešala svoje prste.
Princ Đorđe je išao u vojnu školu u carskoj Rusiji, bio je to "Kadetski korpus cara Aleksandra II". Često je tada od svojih drugova kadeta skrivao svoje plemićko poreklo, tj. da mu je deda crnogorski knjaz Nikola čije su dve ćerke, Đorđeve tetke bile udate u Rusiji za plemiće.
Nakon Majskog prevrata 1903. vraća se u Srbiju i postaje prestolonaslednik. Izuzev kralja Petra I, Đorđe je bio najomiljenija ličnost u srpskom narodu.

Jedan događaj bio je preloman za Đorđev život - "ubistvo" njegovog poslužitelja Kolakovića.
Ratni dopisnik pariskog “Žurnala”, Anri Barbi, ovako je opisao događaj tog 21. septembra 1914. godine:
“Stigavši u zoru iz Valjeva princ Đorđe je na konju obišao front bitke privučen žestinom borbe na Mačkovom Kamenu i oko te pozicije. Iznenada je, sa brda sa kojeg je osmatrao i gde se zaustavio, video kako se srpske linije povijaju. Neprijatelj je već stigao gotovo do visine artiljerijskih baterija. Situacija je izgledala beznadežno. Za to vreme, rezervni bataljon se nije pomerao, a bio je sakriven u nekom prevoju terena. Princ Đorđe nije oklevao nijednu sekundu. Podbovši konja, jurnuo je u galopu i stigao ispred tog bataljona.

Danas kad prolazimo nekim delovima grada, ne možemo ni da zamislimo kako su ti delovi Beograda nekada, pre sto, sto pedeset ili dvesta godina izgledali. Prihvatamo olako činjenicu da su nekada pre naši sugrađani, naši preci, od prirode i divljine otimali, i gradili, i branili od drugih , za nas ovaj lepi grad i ostavili nam ga na čuvanje i ulepšavanje. I za nas i za naše potomke i mnoga buduća pokoljenja.
Zato, kada budete nekada išli nekim delom grada, probajte da ga zamislite u nekom pređašnjem izgledu i koliko je egzotičan ili zanimljiviji izgled možda imao pre nas.
Danas je na redu opis i to kako je dobio ime deo Beograda koji je u samom centru grada. Sav uzavreo od vozila i ljudi, teško je poverovati da su u davnini, beograđani dolazili na ovo mesto da se malo opuste i uživaju u prirodi.

Zeleni Venac
   
Zeleni venac, koji je zauzimao prostor od Brankove, Lomine, Reljine, Prizrenske i Sremske ulice, bio je nekada verovali ili ne prostrana ustajala duboka bara, malo jezero, u koju su se slivale vode sa Terazija Prizrenskom ulicom i sa Varoš-kapije, Sremskom ulicom.

Za prelazak preko bare, u koju se slivala voda s Terazijskog grebena i dalje ka Savamali, bio je neophodan čak i čamac.
Četrdesetih godina izvršeno je isušivanje tog prostora. Prokopan je kanal i voda je odvedena u Baru Veneciju, ali je posao izvršen nestručno i ceo je teren ostao podvodan. Ali ipak se u tom kraju počelo i zidati.      

gostionica "Zeleni Venac"

Tih godina sagrađena je i kuća u Brankovoj br. 1, tipičan primer stare arhitekture. U toj zgradi gostionicu je otvorila jedna mlada Nemica, koja je došla u Beograd sa dve kćeri i sinom Teodorom Hermanom, kasnije ocem inženjera Toše Seleskovića i dedom dr Momčila Seleskovića, profesora univerziteta.
Gostionica je umesto napisane firme imala od lima izrađen venac zelene boje — Zeleni venac. Po tome je ceo kraj dobio ime koje se zadržalo do danas.
Kako je preko Zelenog venca išao glavni put od Varoš-kapije za Savamalu i Vračar, zanimljivo je da je Pozorišni odbor odlučio je da tu podigne stalnu pozorišnu zgradu. Poverena je izradu planova italijanskom arhitekti Josifu Kasanu i za tu namenu odvojena je pristojna svota od 2.000 dukata.
Međutim, zbog podvodnog terena izgrađeni su samo temelji i posao oko izgradnje teatra je obustavljen jer su temelji potonuli u blato.

"Zelenjak"  60-ih

Istorija grada belezi da je na zelenom mestu jos 1847.g. bio pazar, a 1885.g. po odluci Uprave varosi Beograda , ova lokacija postala jedna od sedam fijakerskih stanica u gradu, odakle su dobrostojeći Beograđani mogli da "uhvate prevoz" ka željenom mestu.

Godine 1918. tu je odrzana i prva skupstina piljara Srbije.
Tako je i zvanično na "temeljima" nesuđenog pozorišta, u februaru 1926. otvorena pijaca.
Pijaca Zeleni venac smatra se najstarijom aktivnom pijacom na Balkanu. Recite ovu zanimljivost svom prodavcu, kada odete sledeći put na pijacu Zeleni venac. Možda ne zna na kakvoj pijaci drži tezgu, možda se oseti ponosno pa deci i komšijama i svojim kupcima priča dalje ovu lepu priču.

Zeleni Venac 1934 god.

Pijaca "Svetog Andreje" iliti "Velika pijaca"

Prva pijaca u Beogradu pod imenom pijaca "Svetog Andreje", u narodu poznata i kao "Velika pijaca", nastala je 1824.god. pored tadašnjeg turskog groblja , koje se tu zadržalo sve do šezdesetih godina 19.veka. a kasnije je premeštena ispred Kapetan Mišinog zdanja, koje je podignuto 1863.g.
Posle učestalih žalbi na otimačinu i nasilje turskih vojnika, beogradski vezir, sazvao je u svom konaku 12. juna 1824. godine viđenije beogradske Turke i Srbe radi savetovanja o tome „da se učini u Beogradu jedno pazarište ili Toržište“.
„Za ovo Toržište“ kako su beogradski knezovi drugi dan po savetovanju pisali knezu Milošu Obrenoviću, „izabraše mesto na Kalemegdanu od Menzulane do puta Stambolkapijskoga, pokraj dućana Nauma Ička“. Kako su zaključili da je otvaranje pijace veoma korisno, knezovi su zatražili od Miloša Obrenovića dozvolu da pismeno obaveste starešine knežija u beogradskoj okolini „da obznane ljudima u svojoj knežini za ovu uredbu kako je svakome slobodno i mirno što ima na prodaju u varoš na ovaj torg donijeti i svoje dobro prodavati. Na osmotrenije ovoga dela, da uredno i mirno ide, naređeni su za sad, dve bakalbaše –  jedan Turčin i jedan Srbin“. Rešavajući da otvori „pazarište ili toržište“ na Kalemegdanu, beogradski vezir je istovremeno zabranio tobdžijama i drugima da ne smeju namirnice „iza kapija i u varoši po sokacima prekupljivati od seljaka, no svaki na toržištu da kupuje i koji što za prodaju nosi, da nosi na Toržište“.

Japanci u svom složenom duhovno-umetničkom pristupu životu imaju tradicionalnu veštinu pod nazivom kintsugi ili kintsukuroi koja se u osnovi sastoji u popravljanju i vezivanju slomljenih stvari utiskivanjem zlata.
Tako se izražava prihvatanje nesavršenosti, napuklosti, i istovremeno se u samoj nesavršenosti postiže novi, viši stepen savršenstva.