Živeo je za Srbiju

Ovih je dana stogodišnjica od čuvene bitke na Kajmakčalanu i početka oslobađanja Srbije od okupatora. Tim povodom, želeo sam da se prisetimo lika i dela Kralja Petra I, najvoljenijeg kralja i najvećeg srpskog patriotu i rodoljuba.

Kralj Petar I

Velikog vojskovođu, dobročinitelja i prijatelja naroda.
Iz nekog razloga,u prošlosti se malo toga moglo čuti i učiti o njemu.

Kralj Petar Prvi Karađorđević, ujedinitelj srpskog naroda, opevan u narodnim pesmama kao Petar Mrkonjić – u narodu prozvan Čika Pera, još za života je postao legenda zbog lične hrabrosti, poštenja, ali i izgradnje Srbije kao moderne i najmoćnije države na Balkanu.

Vraćamo uspomene na „njegovo veličanstvo svetog starca“, kako su ga nazivali Francuzi, posle proboja Solunskog fronta. A Srbi mu ostavili pesmu: „Čika Pera jaše konja bela, za njim ide Srbadija cela“.

Kakav je  zaista bio Kralj Petar, vidi se po imenu koje su mu hroničari vremena u kome je pridigao Srbiju, poveo je u zbeg i vratio se kao njen oslobodilac, pripisali - Istinski narodni vođa.

Deo ovog odgovora sačuvan je i u beleškama o danu kada je stupio na presto Srbije, 1903. godine.
       „Prvog jutra, posle krunisanja, kralja su sačekala dvorska kola. Počasna pratnja oficira i gardista. Skroman i pošten, ljubazno, ali odsečno, nije pristao na ovu počast.“

- Vratite se u kasarnu, gospodine kapetane - rekao je. - Meni pratnja nije potrebna. U kasarni ćete, svakako, imati pametnijeg posla.
Oficir je morao da posluša naređenje. Salutirao je, i udaljio se sa vojnicima.

- Četiri vojnika da besposliče dok se ja vozim. Ne. To mora da prestane. Neka svako vrši svoj posao, a kočijaš i sam zna gde treba da tera - objasnio je Kralj, pomalo ljut.

U zabeleškama još nalazimo da je ustajao rano. Jahao, a zatim bez pratnje, polazio u grad i okolinu. Na ulici, pijacama, u trgovinama i kafanama razgovarao je sa narodom. Mnogi ga lično nisu poznavali. Mnogi ga nisu ni prepoznali. On je želeo, tako, da sazna pravo stanje i raspoloženje ljudi. Jednom je, dok se odmarao u Topčideru, uz njega na klupu seo i neki seljak. Reč po reč, seljak se po običaju, okomio na vladu.


- Mislio sam, moj gospodine, da će biti bolje kada dođe ovaj novi kralj - obratio se Petru Prvom, ne znajući s kim razgovara. - A, ono, ništa. Za seljaka nema pravde. Nije je bilo, niti će je biti.

Potekla je priča i muka o položaju seljaka. Kralj je slušao.

- U pravu si - rekao je. - Promenićemo to. Srbija počiva na seljaku. Ako on poklekne, i Srbija će.

Tako je, beleži Stojan Jovanović, jedan od kraljevih ađutanata, običan i jednostavan bio kralj Petar. Smatrao je sebe slugom naroda. Čim je krunisan i stigao u dvor, uveo je kontrolu svih rashoda.
Sa jelovnika je izbacio specijalitete stranih kuhinja i naredio da se pripremaju isključivo srpska jela, jeftinija. A kada je išao na put, da bi se prištedelo, nije dozvolio da se kuva. Čak ni za njegove sinove. Njima, naslednicima, Đorđu i Aleksandru, uplaćivao je skroman obrok u obližnjem hotelu.

Za svoje krunisanje, nalazimo u beleškama, naredio je da se izradi kruna od bronze prvog Karađorđevog topa. Nije želeo ukrasno drago kamenje na kruni. Tražio je da sva odela za članove njegove porodice, i za svečane i druge prilike, budu sašivena od srpskih štofova. Ukinuo je svaku raskoš na dvoru, pa je i pripreme, osim državničkih poseta, plaćao od sopstvene apanaže.

- Zemlja je siromašna i zadužena - govorio je. - Dosta je ovaj narod grcao pod teretom dvorskih i državnih troškova. Krajnje je vreme da se to promeni.

Parama sa svoje „civilne liste“ izdržavao je dvor, osoblju davao plate i penzije. Nagrađivao najbolje đake i studente. Svojim parama je plaćao i pranje rublja. Nabavio je skroman automobil i odredio najnižu kvotu za mesečni trošak prevoza od „celih“ 700 dinara.

O tome svedoče i sačuvane blagajničke beleške. Iz njih se vidi da je pomagao bolesnim i siromašnima. Darinki Živković iz Smedereva dao je za lečenje 300 dinara. A Anki Dabić dao je za nabavku šivaće mašine ćerki - 520 dinara. Ali, kada mu je sin Aleksandar, preko rođaka Nikolajevića, zatražio 2.000, nije mu dao. Blagajniku je odgovorio, ljutito:

- Ne dam. Molim te, lepo, na šta on troši toliki novac, kad ništa ne plaća. Ovde, u dvoru, ima sve.

Razgovor je slušao stariji kraljev sin Đorđe, koji je deo razgovora zabeležio u memoarima

- Naš otac bio je prava čuvarkuća. Od njega je štedljiviji, možda, bio samo Lazar Pačuo, ministar finansija, koga smo zvali „Kir Janja na kub“ - pričao je Đorđe.

Od svoje apanaže kralj Petar je punih sedam godina otkupljivao i njive u Topoli. Na njima je pridigao Zadužbinu na Oplencu. Crkvu Svetog Đorđa zidao je punih pet godina (od 1910. do 1915). Svojim novcem plaćao je gradnju i crkve i kuće. I zasade vinograda. I zidanje podruma za vino.

- Ne gradim i ne sadim da nosim u grob - govorio je. - Ostaće narodu. Ako ovi, moji, ne budu domaćini, narod će znati šta će.

Akademik prof. dr Dragoljub Živojinović, posvećenik života i vladanja kralja Petra Prvog Karađorđevića, govoreći povodom sedamdesetogodišnjice smrti čiča Pere, preneo je, kako je kazao, znamenite, ali malo poznate kraljeve reči, koje je izgovorio prilikom punoletstva sina Đorđa: „Bez ljubavi narodne, slabi su prestoli zemaljski.“

STEPO, DOLAZIM NA FRONT

VRHOVNI komandant Srbije u dva rata s Turskom i jedan s Bugarskom, u Velikom ratu zbog starosti kralj Petar je prepustio komandu sinu Aleksandru. Ali, kada se krvarilo na drinskom bojištu 1914, javio se vojvodi Stepi Stepanoviću:

- Stepo, ja dolazim na front.
Vojvoda mu je odjavio:

- Ne dolazite, molim vas. Vojska psuje. Vas. Državu. Mene.

Stari kralj nije prihvatio objašnjenje vojvode Stepe. Stigao je na front.