Pravi Beograd na vodi
Kada se govori o Beogradskim rekama, podrazumeva se da su to svima već poznate, Dunav i Sava. One su zaista lepe i pružaju nam obilje sadržaja za uživanje na njihovim obalama.
Stvar je u tome da imamo još puno reka i potoka koji su u nastajanju i izgradnji Beograda vremenom nestale sa površine i ne vidimo ih, a ustvari su tu.
Stariji Beograđani verovatno još uvek pamte vreme kada bi svaka malo veća kiša izazvala pravi haos kod Železničke stanice, na Automokandi, kod Terazijskog tunela...
Osim što se nalazi na ušću dveju reka, Beograd ispod sebe krije još najmanje devet podzemnih reka, potoka i desetine "živih" izvora.
Da li biste mogli da zamislite da se niz Nemanjinu ulicu umesto tramvajem spuštate na primer, čamcem?
Potoci su se slivali dovde, donoseći vodu sa Terazija, sa Slavije niz Nemanjinu ulicu, kao i Mokroluškom rekom.
Posle Berlinskog kongresa 1878. godine Srbija dobija važan međunarodni zadatak, da uvede železnicu, i taj posao je uneo mnoge novine u život prestonice. Napravljen je prvi čvrst most koji je prešao preko Save, to je bio Železnički most otvoren 1884, iste godine kada je završeno i zdanje Železničke stanice. Bio je popola vlasništvo Srbije i susedne Austrougarske, a spajao je Beograd i Zemun.
Da bi taj posao bio obavljen, oblast koju je pokrivala Ciganska bara morala je da bude nasuta. Ceo posao obavilo je jedno italijansko preduzeće, pa kako su čuli ovaj jezik sa obale Save, tako su Beograđani prekrstili ovo mesto u Bara Venecija.
Duž današnje trase auto-puta kroz Beograd, onim delom koji se danas zove Franše d'Eperea nekada je tekla Mokroluška reka. Proticala je dolinom zakriljenom Topčiderskim brdom, pored sadašnje Autokomande, pa zatim i Hitne pomoći, sve do Mostara.
Tu se vraćamo još jednoj beogradskoj nedoumici - po kome ili čemu Mostar nosi ime? Sugrađani koji ovaj deo grada prepoznaju po istoimenoj petlji, pomišljaju da je ona "krivac" za ovakvo ime, dok su neki skloni da naziv povežu sa gradom u Hercegovini.
Međutim, ni jedno ni drugo nije tačno, jer se nekada Mokroluška reka ulivala baš na ovom mestu u Savu. Stari hroničari pamtili su bujice koje su odnosile most koji je spajao ovaj deo sa Senjakom, i beležili su kako su skoro svake godine varošani morali nanovo da podižu drvenu ćupriju koju bi voda odnosila.
Pomalo u besu, pomalo jer im je bila muka od novog, sezonskog podizanja mosta na istom mestu, prozvali su ovo mesto Mostar.
Dugo su kasnije Beograđani ovo mesto pamtili i po istomenoj kafani.
Nekada je niz Mokrolušku reku postojala i Jatagan mala, koja je bila poznata i kao najveće bespravno naselje u Beogradu s početka 20. veka.
Ta šarolika naseobina se od današnjeg Veterinarskog fakulteta spuštala naniže ka Autokomandi, i niz dolinu Mokroluške reke ka ušću u Savu.
Auto-put kroz Beograd, koji je pušten u saobraćaj 1970. godine konačno je "proterao" Mokrolušku reku u podzemlje. Taj vodotok i dalje postoji, ali je od tada nevidljiv za prolaznike, jer je kaptiran u armirano-betonsku građevinu koja se nalazi duboko ispod kolovoza. U podzemnom tunelu formata 5,5 puta 5,5 metara i danas teče reka koja je nekada bila glavni krivac za to što je Ciganska bara, a potom Bara Venecija, bile tako masovno leglo komaraca, da su ostali i zapisi kako je Beograd u 19. veku imao i slučajeve malarije.
Verovatno ne, ali nekada je upravo tom ulicom od Slavije do Železničke stanice tekla Vračarska reka.
Jedna od nekada najvećih Beogradskih reka bila je Mokroluška i od Velikog Mokrog Luga preko Rimske i Ustaničke ulice, slivala se ka današnjem Mostaru gde se ulivala u Savu.
Različiti vodotokovi slivali su se ka desnoj savskoj obali sve do kraja 19. veka. Deo Beograda koji danas smatramo centralnom gradskom oblašću, od Mostara do Železničke stanice, u vreme naših predaka bio je prozvan Ciganske bare.
Posle Berlinskog kongresa 1878. godine Srbija dobija važan međunarodni zadatak, da uvede železnicu, i taj posao je uneo mnoge novine u život prestonice. Napravljen je prvi čvrst most koji je prešao preko Save, to je bio Železnički most otvoren 1884, iste godine kada je završeno i zdanje Železničke stanice. Bio je popola vlasništvo Srbije i susedne Austrougarske, a spajao je Beograd i Zemun.
Da bi taj posao bio obavljen, oblast koju je pokrivala Ciganska bara morala je da bude nasuta. Ceo posao obavilo je jedno italijansko preduzeće, pa kako su čuli ovaj jezik sa obale Save, tako su Beograđani prekrstili ovo mesto u Bara Venecija.
Duž današnje trase auto-puta kroz Beograd, onim delom koji se danas zove Franše d'Eperea nekada je tekla Mokroluška reka. Proticala je dolinom zakriljenom Topčiderskim brdom, pored sadašnje Autokomande, pa zatim i Hitne pomoći, sve do Mostara.
Tu se vraćamo još jednoj beogradskoj nedoumici - po kome ili čemu Mostar nosi ime? Sugrađani koji ovaj deo grada prepoznaju po istoimenoj petlji, pomišljaju da je ona "krivac" za ovakvo ime, dok su neki skloni da naziv povežu sa gradom u Hercegovini.
Međutim, ni jedno ni drugo nije tačno, jer se nekada Mokroluška reka ulivala baš na ovom mestu u Savu. Stari hroničari pamtili su bujice koje su odnosile most koji je spajao ovaj deo sa Senjakom, i beležili su kako su skoro svake godine varošani morali nanovo da podižu drvenu ćupriju koju bi voda odnosila.
Pomalo u besu, pomalo jer im je bila muka od novog, sezonskog podizanja mosta na istom mestu, prozvali su ovo mesto Mostar.
Nekada je niz Mokrolušku reku postojala i Jatagan mala, koja je bila poznata i kao najveće bespravno naselje u Beogradu s početka 20. veka.
Ta šarolika naseobina se od današnjeg Veterinarskog fakulteta spuštala naniže ka Autokomandi, i niz dolinu Mokroluške reke ka ušću u Savu.
Auto-put kroz Beograd, koji je pušten u saobraćaj 1970. godine konačno je "proterao" Mokrolušku reku u podzemlje. Taj vodotok i dalje postoji, ali je od tada nevidljiv za prolaznike, jer je kaptiran u armirano-betonsku građevinu koja se nalazi duboko ispod kolovoza. U podzemnom tunelu formata 5,5 puta 5,5 metara i danas teče reka koja je nekada bila glavni krivac za to što je Ciganska bara, a potom Bara Venecija, bile tako masovno leglo komaraca, da su ostali i zapisi kako je Beograd u 19. veku imao i slučajeve malarije.
Mokroluška reka,Topčiderska, Slavujev potok, Vračarski, Čuburski, Bibijin i drugi potoci nekada, ali i danas teku ispod Beograda. Samo što su sada “zarobljeni” u kanalizacionim cevima i kolektorima.
1. Mokroluška reka: Od Velikog Mokrog Luga kroz ulice Zage Malivuk, Rimsku ulicu, Ustaničku ulicu na delu između ulice Vojvode Toze i ulice Grčića Milenka, niz autoput do Mostara gde se uliva u Savu
2. Bulbulderski (Slavujev) potok teče od trećepozivačke česme u Čingrijinoj ulici na Zvezdari do Dunava ispod Ulice Dimitrija Tucovića
3. Vračarski potok: Od Slavije ispod Nemanjine ulice ka Savi
4. Čuburski potok: Sa Neimara ka Savi, Južnim bulevarom i Ustaničkom ulicom
5. Bibijin potok: Tekao je od zgrade Politike ka Bajlonijevoj pijaci niz Skadarsku ulicu
6. Repiški potok: Izvire u Ulici Đorđa Ognjanovića (kod škole Miloš Crnjanski) i kod Ulice Milorada Jovanovića (kod Papir servisa) izlazi na površinu Makiškog polja i tu se uliva u melioracioni kanal
7. Manastirski potok: Pored Manastira Rakovica, smešten je u kolektor i kroz njega ide do Topčiderske reke
8. Galovica: Pored Crkve svetog velikomučenog Georgija na Bežaniji je tekla, pa je preko Surčina odvedena u Savu
9. Višnjički potok: U Višnjičkoj banji, na prostoru gde se nalazi OŠ “Milena Pavlović Barili” na prostoru između starog i novog naselja, potok je početkom osamdesetih godina kroz cevovod odveden do Dunavca
CONVERSATION