Beogard

Pronašao sam negde podatak, da se u poslednjih par godina, broj turista iz Rusije utrostručio i da napreduju ka vrhu tabele po brojnosti poseta ljudi iz bratske nam Rusije.
Iz prva mi nije baš bilo jasno, šta bi stanovnik Moskve ili Sankt Peterburga, iz takve kulturne i arhitektonske raskoši tražio i čemu bi se mogao oduševiti.
Posle pročitanog ovog teksta,koji me je oduševio i koji ću vam proslediti, bilo mi je mnogo jasnije šta ih to privlači k nama.
Jedan od najpopularnijih ruskih portala -Lenta.Ru objavio je pismo čitaoca Mihaila Nikoljskog koji je sa puno emocija pisao o putovanju u srpsku prestonicu, gde opisuje zašto se Beograd ne može doživeti delimično.

   "Beograd i Srbi su užasni, uzeli su mi i srce i dušu"

Drugi put su napali engleskog konzula, hteli da ga opljačkaju i počeli da ga vuku ka Kalemegdanu u nameri da nad njim ižive i najniže nagone, ali su ga spasli srpski đaci, među kojima je bio i čuveni Stajkovac, docniji opozicionar u skupštinama šezdesetih i sedamedesetih godina i preteča srpskog radikalizma, jer je stajao na gledištu da je narod suveren i da knežev potpis nije potreban da bi skupštinske odluke postale zakon. Kraljica Viktorija je Stajkovca odlikovala medaljom za hrabrost, ali je on nju vratio kad je engleska politika 1878. g. bila uperena protiv srpskih interesa.

Beograd je bio mali obimom, ali je u njemu uvek bilo zapaljivog materijala. Eksplozije beogradskog revolucionarnog duha su raznele u paramparčad tursku i habzburšku imperiju.

Nema međutim ni sto godina od kako je Beograd jedva dopirao do Tašmajdana, dok su na mestu današnje glavne železničke stanice bile baruštine, koje su se širile sve do današnjeg Sajmišta, sada najlepšeg u Evropi. Već negde oko 1879. g. te su močvare nosile ime Bara Venecija, a ona je bila

Staro i tursko je iščezavalo da ustupi mesta evropskom i novom, ali se Turci nisu mirili sa tim otimanjem Beograda Orijentu. Oni su verovali sve do Berlinskog kongresa da će se vratiti na vlast u Srbiji, a pošto je Srbija formalno bila sastavni deo Turske, oni su komotno prolazili kroz Beograd, putujući za Bosnu ili iz Bosne za Tursku.

Nesuđeni kralj                                   
Malo ljudi zna da je on stariji brat kralja Aleksandra koji je trebalo da nasledi presto, ali je sudbina umešala svoje prste.
Princ Đorđe je išao u vojnu školu u carskoj Rusiji, bio je to "Kadetski korpus cara Aleksandra II". Često je tada od svojih drugova kadeta skrivao svoje plemićko poreklo, tj. da mu je deda crnogorski knjaz Nikola čije su dve ćerke, Đorđeve tetke bile udate u Rusiji za plemiće.
Nakon Majskog prevrata 1903. vraća se u Srbiju i postaje prestolonaslednik. Izuzev kralja Petra I, Đorđe je bio najomiljenija ličnost u srpskom narodu.

Jedan događaj bio je preloman za Đorđev život - "ubistvo" njegovog poslužitelja Kolakovića.
Ratni dopisnik pariskog “Žurnala”, Anri Barbi, ovako je opisao događaj tog 21. septembra 1914. godine:
“Stigavši u zoru iz Valjeva princ Đorđe je na konju obišao front bitke privučen žestinom borbe na Mačkovom Kamenu i oko te pozicije. Iznenada je, sa brda sa kojeg je osmatrao i gde se zaustavio, video kako se srpske linije povijaju. Neprijatelj je već stigao gotovo do visine artiljerijskih baterija. Situacija je izgledala beznadežno. Za to vreme, rezervni bataljon se nije pomerao, a bio je sakriven u nekom prevoju terena. Princ Đorđe nije oklevao nijednu sekundu. Podbovši konja, jurnuo je u galopu i stigao ispred tog bataljona.

Danas kad prolazimo nekim delovima grada, ne možemo ni da zamislimo kako su ti delovi Beograda nekada, pre sto, sto pedeset ili dvesta godina izgledali. Prihvatamo olako činjenicu da su nekada pre naši sugrađani, naši preci, od prirode i divljine otimali, i gradili, i branili od drugih , za nas ovaj lepi grad i ostavili nam ga na čuvanje i ulepšavanje. I za nas i za naše potomke i mnoga buduća pokoljenja.
Zato, kada budete nekada išli nekim delom grada, probajte da ga zamislite u nekom pređašnjem izgledu i koliko je egzotičan ili zanimljiviji izgled možda imao pre nas.
Danas je na redu opis i to kako je dobio ime deo Beograda koji je u samom centru grada. Sav uzavreo od vozila i ljudi, teško je poverovati da su u davnini, beograđani dolazili na ovo mesto da se malo opuste i uživaju u prirodi.

Zeleni Venac
   
Zeleni venac, koji je zauzimao prostor od Brankove, Lomine, Reljine, Prizrenske i Sremske ulice, bio je nekada verovali ili ne prostrana ustajala duboka bara, malo jezero, u koju su se slivale vode sa Terazija Prizrenskom ulicom i sa Varoš-kapije, Sremskom ulicom.

Za prelazak preko bare, u koju se slivala voda s Terazijskog grebena i dalje ka Savamali, bio je neophodan čak i čamac.
Četrdesetih godina izvršeno je isušivanje tog prostora. Prokopan je kanal i voda je odvedena u Baru Veneciju, ali je posao izvršen nestručno i ceo je teren ostao podvodan. Ali ipak se u tom kraju počelo i zidati.      

gostionica "Zeleni Venac"

Tih godina sagrađena je i kuća u Brankovoj br. 1, tipičan primer stare arhitekture. U toj zgradi gostionicu je otvorila jedna mlada Nemica, koja je došla u Beograd sa dve kćeri i sinom Teodorom Hermanom, kasnije ocem inženjera Toše Seleskovića i dedom dr Momčila Seleskovića, profesora univerziteta.
Gostionica je umesto napisane firme imala od lima izrađen venac zelene boje — Zeleni venac. Po tome je ceo kraj dobio ime koje se zadržalo do danas.
Kako je preko Zelenog venca išao glavni put od Varoš-kapije za Savamalu i Vračar, zanimljivo je da je Pozorišni odbor odlučio je da tu podigne stalnu pozorišnu zgradu. Poverena je izradu planova italijanskom arhitekti Josifu Kasanu i za tu namenu odvojena je pristojna svota od 2.000 dukata.
Međutim, zbog podvodnog terena izgrađeni su samo temelji i posao oko izgradnje teatra je obustavljen jer su temelji potonuli u blato.

"Zelenjak"  60-ih

Istorija grada belezi da je na zelenom mestu jos 1847.g. bio pazar, a 1885.g. po odluci Uprave varosi Beograda , ova lokacija postala jedna od sedam fijakerskih stanica u gradu, odakle su dobrostojeći Beograđani mogli da "uhvate prevoz" ka željenom mestu.

Godine 1918. tu je odrzana i prva skupstina piljara Srbije.
Tako je i zvanično na "temeljima" nesuđenog pozorišta, u februaru 1926. otvorena pijaca.
Pijaca Zeleni venac smatra se najstarijom aktivnom pijacom na Balkanu. Recite ovu zanimljivost svom prodavcu, kada odete sledeći put na pijacu Zeleni venac. Možda ne zna na kakvoj pijaci drži tezgu, možda se oseti ponosno pa deci i komšijama i svojim kupcima priča dalje ovu lepu priču.

Zeleni Venac 1934 god.

Japanci u svom složenom duhovno-umetničkom pristupu životu imaju tradicionalnu veštinu pod nazivom kintsugi ili kintsukuroi koja se u osnovi sastoji u popravljanju i vezivanju slomljenih stvari utiskivanjem zlata.
Tako se izražava prihvatanje nesavršenosti, napuklosti, i istovremeno se u samoj nesavršenosti postiže novi, viši stepen savršenstva.