Nesuđeni kralj
Malo ljudi zna da je on stariji brat kralja Aleksandra koji je trebalo da nasledi presto, ali je sudbina umešala svoje prste.
Život se poigrao sa kraljevićem Đorđem Karađorđevićem, a ujedno se time poigrao i sa našom istorijom. Da je on, takav kakav je bio - prgav, veliki Srbin, patriota par ekselans, hrabar kao Herakle - nasledio svog oca Kralja Petra I na srpskom tronu, svakako ne bismo videli Jugoslaviju.
Princ Đorđe Karađorđević rođen je 8. septembra 1887. godine, na Cetinju, na dvoru svoga dede po majci, knjaza Nikole, koji će tek kasnije postati kralj Crne Gore. Ime je dobio po svom pradedi Karađorđu, a od njega je nasledio i hrabrost, prgavost, neukrotivost i preku narav.
Princ Đorđe je išao u vojnu školu u carskoj Rusiji, bio je to "Kadetski korpus cara Aleksandra II". Često je tada od svojih drugova kadeta skrivao svoje plemićko poreklo, tj. da mu je deda crnogorski knjaz Nikola čije su dve ćerke, Đorđeve tetke bile udate u Rusiji za plemiće.Nakon Majskog prevrata 1903. vraća se u Srbiju i postaje prestolonaslednik. Izuzev kralja Petra I, Đorđe je bio najomiljenija ličnost u srpskom narodu.
Jedan događaj bio je preloman za Đorđev život - "ubistvo" njegovog poslužitelja Kolakovića.
Jednom u besu prestolonaslednik Đorđe ga je udario jako nogom u stomak, pa je sluga posle nekoliko dana umro od bolova i povreda. Ovaj događaj izazvao je veliku buru u srpskoj, a naročito u austrougarskoj štampi, pa je zbog svega toga dobrovoljno ponudio abdikaciju 14. marta 1909. godine. Novi prestolonaslednik postao je Aleksandar koji tada dolazi iz Petrograda.
Ovo se događalo u vreme, po Srbiju nepovoljnog, razrešenja Aneksione krize, što je po nekim mišljenjima bilo u vezi sa Đorđevom abdikacijom.
Ovo se događalo u vreme, po Srbiju nepovoljnog, razrešenja Aneksione krize, što je po nekim mišljenjima bilo u vezi sa Đorđevom abdikacijom.
Za vreme Aneksione krize 1909. god.( u pitanju je međunarodna kriza nastala nakon što je Austrougarska anektirala Bosnu i Hercegovinu 1908. godine) davao je neodmerene i vatrene izjave, javno pozivao na rat sa Bečom i Peštom, a na Pozorišnom trgu ( sadašnji Trg republike) spalio je zastavu austrougarske monarhije.
Tako „Politika“ u komentaru vesti o abdikaciji piše: "... Onaj, koji je bio najizrazitiji predstavnik nacionalnog otpora prema Austriji uklonjen je i Austrija sad triumfuje. U sećanju narodnom to će ostati zabeleženo za svagda, i u Srbiji a naročito van Srbije. Zaboraviće se sve ostalo, a ostaće samo jedno: da je Prestolonaslednik Đorđe uklonjen zato, što je hteo rat Austriji".
Tako „Politika“ u komentaru vesti o abdikaciji piše: "... Onaj, koji je bio najizrazitiji predstavnik nacionalnog otpora prema Austriji uklonjen je i Austrija sad triumfuje. U sećanju narodnom to će ostati zabeleženo za svagda, i u Srbiji a naročito van Srbije. Zaboraviće se sve ostalo, a ostaće samo jedno: da je Prestolonaslednik Đorđe uklonjen zato, što je hteo rat Austriji".
Nakon te abdikacije Đorđe je ostao samo princ, takođe pošto je kraljev sin negde je nazivan i kraljević Đorđe.
Princ Đorđe je bio veliki junak i heroj,a kao oficir kraljrvske vojske učestvovao je u oba balkanska i u Prvom svetskom ratu, dok je teško ranjen u bici na Mačkovom Kamenu, kod Krupnja 21. septembra 1914. godine prilikom vođenja junačkog kontranapada protiv neprijatelja koji je nadirao.
O ovom jurišu se u javnosti jako malo zna, a bio je jedan od onih koji su mogli odlučiti rat.
Ratni dopisnik pariskog “Žurnala”, Anri Barbi, ovako je opisao događaj tog 21. septembra 1914. godine:Princ Đorđe je bio veliki junak i heroj,a kao oficir kraljrvske vojske učestvovao je u oba balkanska i u Prvom svetskom ratu, dok je teško ranjen u bici na Mačkovom Kamenu, kod Krupnja 21. septembra 1914. godine prilikom vođenja junačkog kontranapada protiv neprijatelja koji je nadirao.
O ovom jurišu se u javnosti jako malo zna, a bio je jedan od onih koji su mogli odlučiti rat.
“Stigavši u zoru iz Valjeva princ Đorđe je na konju obišao front bitke privučen žestinom borbe na Mačkovom Kamenu i oko te pozicije. Iznenada je, sa brda sa kojeg je osmatrao i gde se zaustavio, video kako se srpske linije povijaju. Neprijatelj je već stigao gotovo do visine artiljerijskih baterija. Situacija je izgledala beznadežno. Za to vreme, rezervni bataljon se nije pomerao, a bio je sakriven u nekom prevoju terena. Princ Đorđe nije oklevao nijednu sekundu. Podbovši konja, jurnuo je u galopu i stigao ispred tog bataljona.
– Šta radite bre vi ovde? – podviknuo je on.
– Mi smo u rezervi.
– Švabe samo što nam ne uzmu topove a vi ovde sedite prekrštenih ruku!
– Nemamo naređenje.
– Gde je zapovednik?
– Ubijen.
– Za mnom !… Ja ću vam biti zapovednik !
– Mi smo u rezervi.
– Švabe samo što nam ne uzmu topove a vi ovde sedite prekrštenih ruku!
– Nemamo naređenje.
– Gde je zapovednik?
– Ubijen.
– Za mnom !… Ja ću vam biti zapovednik !
Bataljon je oklevao da prati ovog oficira kojeg većina nije prepoznala. Princ Đorđe je onda isukao sablju i viknuo:
– Vojnici ! ja sam princ Đorđe, stariji sin vašeg Kralja ! Neka najhrabriji pođu za mnom !
I dalje na konju on se bacio prema neprijatelju. Bataljon, svi kao jedan, krenuo je trčeći za njim. Princ Đorđe na konju bio je odlična meta i neprijateljski meci bili su usmereni ka njemu. Za to vreme, trupe koje su videle kako njihova rezerva juri, prestaju da se povlače i ojačane, ponovo kreću na neprijatelja koji sad okleva a potom počinje i da se povlači. Oslobođena artiljerija ponovo otvara vatru i uskoro je izgubljeni teren povraćen. U poslednjem času, pošto je zahvaljujući svojoj energičnoj intervenciji vratio pobedu u srpske redove, jedno tane pogađa i baca iz sedla princa Đorđa.
Trče prema njemu, ali on razuverava one oko sebe koji su se uplašili:
– Ne bojte se ništa – reče on – oni mene ne mogu da ubiju! Mi smo im uzeli Mačkov Kamen!
… Nek crknem, ono nije ništa! Živela Srbija!
Mnogi se slažu da jeste bio malo čudan čovek, ali se isto tako slažu da je nepravedno odveden u psihijatrijsku bolnicu u Nišu 1925. Postoje mišljenja da ga je njegov mlađi brat tamo poslao, plašeći se njegove popularnosti u narodu. Bilo kako bilo, 1941, kada je Nemačka okupirala Srbiju, njemu je od strane okupatora ponuđeno da postane kralj i tako da legitimitet nemačkoj vlasti. Đorđe je to glatko odbio, odbio je i ponudu da živi u Belom dvoru, nije želeo da njegova sloboda bude plaćena slobodom celog naroda.Nakon toga je živeo u centru Beograda, izgleda u svom stanu u Jevremovoj ulici. Nikada, ni jednim svojim potezom, nije dao legitimitet ni nemačkom okupatoru ni kvislinškoj vlasti Nedića i Ljotića. Time je stekao poštovanje svih, pa čak i neprijatelja dinastije. Jedini je Karađorđević koji je za vreme i posle rata bio u domovini. I nakon što su komunisti oslobodili Beograd, tada se sreo sa generalom Pekom Dapčevićem i čestitao mu na pobedi. Peko mu je ponudio od države lični automobil i vozača, ali je Đorđe i to odbio, rekavši da mu je dovoljan njegov bicikl.
 |
| Srpska vojska na Mačkovom Kamenu |
– Vojnici ! ja sam princ Đorđe, stariji sin vašeg Kralja ! Neka najhrabriji pođu za mnom !
I dalje na konju on se bacio prema neprijatelju. Bataljon, svi kao jedan, krenuo je trčeći za njim. Princ Đorđe na konju bio je odlična meta i neprijateljski meci bili su usmereni ka njemu. Za to vreme, trupe koje su videle kako njihova rezerva juri, prestaju da se povlače i ojačane, ponovo kreću na neprijatelja koji sad okleva a potom počinje i da se povlači. Oslobođena artiljerija ponovo otvara vatru i uskoro je izgubljeni teren povraćen. U poslednjem času, pošto je zahvaljujući svojoj energičnoj intervenciji vratio pobedu u srpske redove, jedno tane pogađa i baca iz sedla princa Đorđa.
 |
| ranjeni princ Đorđe |
– Ne bojte se ništa – reče on – oni mene ne mogu da ubiju! Mi smo im uzeli Mačkov Kamen!
… Nek crknem, ono nije ništa! Živela Srbija!
Mnogi se slažu da jeste bio malo čudan čovek, ali se isto tako slažu da je nepravedno odveden u psihijatrijsku bolnicu u Nišu 1925. Postoje mišljenja da ga je njegov mlađi brat tamo poslao, plašeći se njegove popularnosti u narodu. Bilo kako bilo, 1941, kada je Nemačka okupirala Srbiju, njemu je od strane okupatora ponuđeno da postane kralj i tako da legitimitet nemačkoj vlasti. Đorđe je to glatko odbio, odbio je i ponudu da živi u Belom dvoru, nije želeo da njegova sloboda bude plaćena slobodom celog naroda.Nakon toga je živeo u centru Beograda, izgleda u svom stanu u Jevremovoj ulici. Nikada, ni jednim svojim potezom, nije dao legitimitet ni nemačkom okupatoru ni kvislinškoj vlasti Nedića i Ljotića. Time je stekao poštovanje svih, pa čak i neprijatelja dinastije. Jedini je Karađorđević koji je za vreme i posle rata bio u domovini. I nakon što su komunisti oslobodili Beograd, tada se sreo sa generalom Pekom Dapčevićem i čestitao mu na pobedi. Peko mu je ponudio od države lični automobil i vozača, ali je Đorđe i to odbio, rekavši da mu je dovoljan njegov bicikl.
Živeo je u Beogradu u skoro potpunoj anonimnosti sve do 17. oktobra 1972. godine.
Sahranjen je u zadužbini svoga oca, crkvi Svetog Đorđa na Oplencu kod Topole.
Sahranjen je u zadužbini svoga oca, crkvi Svetog Đorđa na Oplencu kod Topole.
 |
| Princ Đorđe u starosti |
0 коментара:
Постави коментар
Hvala na Vasem misljenju