Danas kad prolazimo nekim delovima grada, ne možemo ni da zamislimo kako su ti delovi Beograda nekada, pre sto, sto pedeset ili dvesta godina izgledali. Prihvatamo olako činjenicu da su nekada pre naši sugrađani, naši preci, od prirode i divljine otimali, i gradili, i branili od drugih , za nas ovaj lepi grad i ostavili nam ga na čuvanje i ulepšavanje. I za nas i za naše potomke i mnoga buduća pokoljenja.
Zato, kada budete nekada išli nekim delom grada, probajte da ga zamislite u nekom pređašnjem izgledu i koliko je egzotičan ili zanimljiviji izgled možda imao pre nas.
Danas je na redu opis i to kako je dobio ime deo Beograda koji je u samom centru grada. Sav uzavreo od vozila i ljudi, teško je poverovati da su u davnini, beograđani dolazili na ovo mesto da se malo opuste i uživaju u prirodi.
Zeleni VenacZeleni venac, koji je zauzimao prostor od Brankove, Lomine, Reljine, Prizrenske i Sremske ulice, bio je nekada verovali ili ne prostrana ustajala duboka bara, malo jezero, u koju su se slivale vode sa Terazija Prizrenskom ulicom i sa Varoš-kapije, Sremskom ulicom.
Za prelazak preko bare, u koju se slivala voda s Terazijskog grebena i dalje ka Savamali, bio je neophodan čak i čamac.
Na samom kraju bare stajala je jedna mehana koju je držao neki Manojlo. Pored te mehane držao je on i lepo uređenu baštu kraj koje su stajali čamci za vožnju po jezeru.
To je bilo "uveseliteljno mesto" i prvo izletište za Beograđane na koje su navraćala ondašnja gospoda, činovnici na meze i čašu piva koje je ugostitelj nabavljao iz Zemuna. Kako je ta bašta bila udaljena od varoši, tako je knjeginja Ljubica sa jetrvom Tomanijom Obrenović (ženom Jevrema Obrenovića) i ostalim gospođama, kad grane proleće i prolepšaju dani, dolazila volovskim kolima od Konaka do Manojlove bašte.
Malo podalje od ove mehane nalazio se u zemlji podrum u kome je ugostitelj držao razna pića. Ovaj je podrum sa placem docnije pripao knezu Maksimu Rankoviću iz Ostružnice. On je tu podigao dvospratnu kuću po turskom kroju, pa ju je kasnije prodao državi. U toj kući je niz godina bio smešten Sud okruga beogradskog u kome je i književnik Milan Đ. Milićević 1852. godine započeo svoju činovničku karijeru kao pisar. Podrum je služio nekada i kao apsana za osuđenike.
Četrdesetih godina izvršeno je isušivanje tog prostora. Prokopan je kanal i voda je odvedena u Baru Veneciju, ali je posao izvršen nestručno i ceo je teren ostao podvodan. Ali ipak se u tom kraju počelo i zidati. To je bilo "uveseliteljno mesto" i prvo izletište za Beograđane na koje su navraćala ondašnja gospoda, činovnici na meze i čašu piva koje je ugostitelj nabavljao iz Zemuna. Kako je ta bašta bila udaljena od varoši, tako je knjeginja Ljubica sa jetrvom Tomanijom Obrenović (ženom Jevrema Obrenovića) i ostalim gospođama, kad grane proleće i prolepšaju dani, dolazila volovskim kolima od Konaka do Manojlove bašte.
Malo podalje od ove mehane nalazio se u zemlji podrum u kome je ugostitelj držao razna pića. Ovaj je podrum sa placem docnije pripao knezu Maksimu Rankoviću iz Ostružnice. On je tu podigao dvospratnu kuću po turskom kroju, pa ju je kasnije prodao državi. U toj kući je niz godina bio smešten Sud okruga beogradskog u kome je i književnik Milan Đ. Milićević 1852. godine započeo svoju činovničku karijeru kao pisar. Podrum je služio nekada i kao apsana za osuđenike.
 |
| gostionica "Zeleni Venac" |
Tih godina sagrađena je i kuća u Brankovoj br. 1, tipičan primer stare arhitekture. U toj zgradi gostionicu je otvorila jedna mlada Nemica, koja je došla u Beograd sa dve kćeri i sinom Teodorom Hermanom, kasnije ocem inženjera Toše Seleskovića i dedom dr Momčila Seleskovića, profesora univerziteta.
Gostionica je umesto napisane firme imala od lima izrađen venac zelene boje — Zeleni venac. Po tome je ceo kraj dobio ime koje se zadržalo do danas.
Vredna i uredna domaćica Hermanka stekla je veliki ugled te su kod nje odsedali i strani putnici, trgovci, zanatlije i radnici. Kasnije je tu gostionicu preuzeo slepi Jeremija Obradović-Karadžić, prvi srpski kolporter.
Kako je preko Zelenog venca išao glavni put od Varoš-kapije za Savamalu i Vračar, zanimljivo je da je Pozorišni odbor odlučio je da tu podigne stalnu pozorišnu zgradu. Poverena je izradu planova italijanskom arhitekti Josifu Kasanu i za tu namenu odvojena je pristojna svota od 2.000 dukata.Međutim, zbog podvodnog terena izgrađeni su samo temelji i posao oko izgradnje teatra je obustavljen jer su temelji potonuli u blato.
 |
| "Zelenjak" 60-ih |
Vladan Đorđević (1842—1930) u svojim "Uspomenama" pominje -" kroz abadžisku čaršiju, pored velikih razvalina od nesuđenoga teatra na Zelenom vencu, gde je imao da se podigne taj teatar, ali je samo do "cokle" ozidan pa onda napušten..."
Ruševine su ostale sve do sedamdesetih godina kada su raščišćene zbog regulacije, postavljanja kaldrme i sađenja jablanova.
Ruševine su ostale sve do sedamdesetih godina kada su raščišćene zbog regulacije, postavljanja kaldrme i sađenja jablanova.
Brzo se ovaj deo grada širio, pa brzo postao i luksuzan. Do kraja veka u taj, centralni deo grada naseljava se ondašnja gospoda, pa današnja Brankova ulica uskoro postaje "Gospodska".
U to vreme današnja ulica Kraljice Natalije delila se u dva dela: Abadžijsku i Ministarsku.
U to vreme današnja ulica Kraljice Natalije delila se u dva dela: Abadžijsku i Ministarsku.
Istorija grada belezi da je na zelenom mestu jos 1847.g. bio pazar, a 1885.g. po odluci Uprave varosi Beograda , ova lokacija postala jedna od sedam fijakerskih stanica u gradu, odakle su dobrostojeći Beograđani mogli da "uhvate prevoz" ka željenom mestu.Godine 1918. tu je odrzana i prva skupstina piljara Srbije.
Tako je i zvanično na "temeljima" nesuđenog pozorišta, u februaru 1926. otvorena pijaca.
Pijaca Zeleni venac smatra se najstarijom aktivnom pijacom na Balkanu. Recite ovu zanimljivost svom prodavcu, kada odete sledeći put na pijacu Zeleni venac. Možda ne zna na kakvoj pijaci drži tezgu, možda se oseti ponosno pa deci i komšijama i svojim kupcima priča dalje ovu lepu priču.
 |
| Zeleni Venac 1934 god. |
0 коментара:
Постави коментар
Hvala na Vasem misljenju