Kralj Petar I Karađorđević rođen je kao peto dete Kneza Aleksandra i Kneginje Perside (iz čuvene porodice Nenadovića u Brankovini) na Petrovdan, 29. juna 1844.Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Beogradu, a dalje školovanje je nastavio u Švajcarskoj, u zavodu Venel-Olivije u Ženevi. Po završenom školovanju septembra 1861, knežević Petar se upisuje u pariski koledž Sen Barb, a 1862. u čuvenu vojnu akademiju u Sen-Siru koju završava 1864. godine.
U Parizu Petar se bavio fotografijom i slikarstvom, i usavršavao svoje vojničko i političko obrazovanje. Ono mu je otvorilo vidike ideja političkog liberalizma, parlamentarizma, demokratije i njenih institucija. Početkom 1868, sa svega 24 godine, knežević Petar je u Beču štampao svoj prevod knjige engleskog političara i filozofa Džona Stjuarta Mila “O slobodi”, sa svojim predgovorom, koji će kasnije postati njegov politički program.
U ovo vreme u Srbji događaju se velike promene. Posle ubistva Kneza Mihajla u maju 1868, politički krugovi bliski dinastiji Obrenović priključili su novom srpskom Ustavu i odredbu kojom se porodici Karađorđević zabranjuje povratak u otadžbinu i oduzima sva imovina.
Godine 1875. Petar je na organizovanju i aktivno učestvovao u bosansko-hercegovačkom ustanku. Nakon neuspele Topolske bune 1877, vodio je živu političku aktivnost.
U leto 1883. godine na Cetinju se oženio Kneginjom Ljubicom – Zorkom, najstarijom kćerkom crnogorskog Knjaza Nikole. U tom braku rođeno je petoro dece: kćerke Jelena i Milena (umrla kao dete), i sinovi Đorđe (odrekao se prava nasledstva prestola 1909), Aleksandar i Andrija (umro kao dete). Posle kraćeg boravka u Parizu, porodica Karađorđević preselila se na Cetinje, gde je ostala sledećih deset godina. Zbog lošeg materijalnog položaja, knežević Petar prodao je kuću u Parizu 1894, i nastanio se sa porodicom u Ženevi. Njegovi kontakti sa ljudima iz Srbije, naročito sa vođom radikala Nikolom Pašićem nikada nisu prestajali.
Tokom 1897, knežević Petar odlazi u Rusiju, i biva primljen kod cara Nikolaja II. Tri godine kasnije pokušao je da se sporazume sa Kraljem Aleksandrom Obrenovićem o priznavanju prinčevske titule i povraćaju oduzete imovine, ali bez uspeha. Knežević Petar je još više pojačao svoju političku aktivnost za povratak u Srbiju. Godine 1901. nastojao je da stupi u bliže odnose sa Austro-Ugarskom, nudeći joj svoj politički program.
 |
| krunisanje |
Vojska je na svoju ruku izvela državni udar i proglasila Petra Karađorđevića za Kralja Srbije, što je svojim izborom potvrdila Narodna Skupština 15. juna.
Posle 45 godina Karađorđevo potomstvo ponovo dolazi na čelo srpske države, čime počinje novi period u njenom razvoju. “Želim da budem pravi ustavni Kralj Srbije“ – rekao je Kralj Petar I u svom proglasu tokom polaganja zakletve.
Težeći ka ekonomskom i društvenom napretku Srbije Petar je omogućio unošenje stranog kapitala, razvoj industrije, zanatstva i trgovine, kao i otvaranje Univerziteta u Beogradu.
Svedočanstva o herojskim borbama srpskog naroda u Prvom svetskom ratu, kao i vernost i odanost starog, bolesnog kralja svojim vojnicima i ideji o oslobođenju i ujedinjenju srpskog naroda, daleko su prelazili granice Kraljevine.Najveći evropski listovi veličali su kralja Petra.
Engleska revija "The Ilystrated London News" od 4. decembra 1915. donela je preko cele strane sliku kralja Petra sa sledećim tekstom: "U istoriji dugog mučeništva Srbije nije bilo herojskije figure od kralja Petra. Patriota među patriotama, on se borio zajedno sa svojim vojnicima, sve dok nije pao u nesvest od proste iznemoglosti, u toku bitke kod Pirota, i inspirisao je trupe svojom hrabrošću..."
Pod naslovom „Kralj heroj“, francuska revija „Ilustrassion“ od 6. marta 1915. godine, piše:
„Stari srpski kralj Petar I ima danas sedamdeset godina. Školovao se u San Siru. Borio se u našim redovima 1870. Odlikovan je, za hrabrost, na bojnom polju kod Vilerseksela. Jedan od naših srpskih prijatelja je primio, od jednog tamošnjeg oficira, sledeće pismo. Iz njega se može videti kakvu je značajnu ulogu igrao Stari kralj.
U pismu se izlažu napori predsednika vlade Pašića da bi ubedio staroga kralja da zbog svoje starosti i slaboga zdravlja odustane da prati svoje vojnike, preko albanskih gudura. Svi Pašićevi napori su ostali bez uspeha i Kralj Petar je sa svojom vojskom prešao albanskih planina, usred zime, prekrivenih snegom, na jednim volovskim kolima, a gde je bilo neprohodno, bio je nošen od svojih vojnika, sve dok nisu stigli do albanske obale na Jadranu.“
U Muzeju Legije stranaca i danas nalazi se bista kralja Petra I koji je bio oficir ove elitne vojne formacije, a kao njen član učestvovao je u ratu između Francuske i Pruske 1870. godine, a javna je tajna da su baš iz tog razloga pripadnici ove jedinice zajedno sa srpskom vojskom učestvovali u probijanju Solunskog fronta!
O podvizima srpskog kralja i njegove vojske pisali su mnogi .
Francuski pesnik Edmon Rostan, pisac „Sirana de Beržeraka“, nadahnut hrabrošću kralja Petra Prvog prilikom povlačenja kroz Albaniju, napisao je i objavio pesmu „Kralj Petrova četiri vola“, koju je na srpski jezik preveo Milutin Bojić, pesnik „Plave grobnice“. Rostanova pesma je već na Solunskom frontu bila borbeno nadahnuće srpskim vojnicima.
Kralj Petar ide, jer ići mora
Preko busenja, stenja i gora.
Tajanstven pred njim stoji put.
Sa štapom, samo u svom mundiru,
 |
| povlačenje vojske preko Albanije |
On ide moru, izgnanstvu, miru.
Ide u bajke rečne kut.
Četiri vola, s jarmom u luku,
Raonik slave, herojstva vuku.
No unuk Karađorđa, lav,
Da se sa bojnog polja iščupa
Četiri vola moraju skupa
Da upotrebe napor sav.
Srbin, taj pesnik, ratnik, što stvori
Da zemlja peva, da barut zbori,
Da Petra Prvog, borca tog
Osvetli dušu, stvori za Njega
Ta kola, spojiv ostatak sprega
S ostatkom zadnjim topa svog.
Raonik slave, herojstva vuku.
No unuk Karađorđa, lav,
Da se sa bojnog polja iščupa
Četiri vola moraju skupa
Da upotrebe napor sav.
Srbin, taj pesnik, ratnik, što stvori
Da zemlja peva, da barut zbori,
Da Petra Prvog, borca tog
Osvetli dušu, stvori za Njega
Ta kola, spojiv ostatak sprega
S ostatkom zadnjim topa svog.
Reči kralja Petra izgovorene pred Suvoborsku/Kolubarsku bitku, kada su Austrijanci došli do Kolubare, a on sa oba svoja sina sišao u rov i održao govor iscrpljenoj i umornoj vojsci, odzvanjale su mnogo dalje od rovovskog prostora.
Evo tog govora:
"Deco moja!
Vi ste se zakleli da branite otadžbinu i svoga Kralja, ali ja vas razrešavam zakletve date meni, jer životi, i vaši i moj, pripadaju samo Srbiji za koju moramo sada pobediti ili umreti!
Ja sam došao među vas da je, sa onima koji hoće da se bore za njenu slobodu, odbranimo ili poginemo!
Sad je došlo vreme da mi branimo svoju zemlju, njive, ognjišta. Među vama ima i onih koji su posustali i zato svaki onaj koji ne može, neka slobodno odloži oružje i neka se vrati kući, ja mu praštam.
 |
| Kralj Petar na frontu |
Ostali, napred! "
Reči Starog kralja učinile su ono što je izgledalo nemoguće. Klonuli i iznemogli ratnici, kao preporođeni, smogli su snage za još jednu, pobedonosnu bitku.
Nesrećni ratovi koje je vodio i kroz koje je zajedno sa srpskom vojskom prošao, pridodali su njegovom imenu atribut “oslobodilac“. Ljudske vrline koje su krasile kralja, vojničke veštine koje je dokazivao na mnogim ratištima u zemlji i van nje, neizmerna odanost svom narodu, kao i ideja jugoslovenstva koju je zastupao sve do smrti, podarile su kralju Petru još za života slavu i poštovanje na celom prostoru Kraljevine SHS.
Tri grada ponela su i njegovo ime –
Mrkonjić Grad u BiH od 1924. godine (ranije Varcar Vakuf),
u Crnoj Gori Petrovac na Moru od 1919. godine (ranije Kastel Lastva)
i Petrovgrad u Vojvodini od 1935. do 1946. godine (ranije Bečkerek, danas Zrenjanin).
Među brojnim priznanjima kralj Petar je bio nosilac i najvećeg ruskog odlikovanja, Velike lente Svetog Andreje sa mačevima, ordenom koji je pre njega nosio samo car Aleksandar Prvi, pobednik nad Napoleonom.
Posle smrti kralja Petra, 1921. godine, i u mnogim gradovima Vojvodine (Senti, Pančevu, Novom Bečeju i dr.) podignuti su spomenici u znak sećanja na ličnost i delo srpskog kralja.
a sahranjen je u svojoj zadužbini na Oplencu.
CONVERSATION