Vitezovi gvozdenog puka

Срца од челика                   


Херојством су стекли право да једини међу сто пешадијскихи артиљеријских пукова у српској војсци понесуиме Гвоздени пук...


Реч је о најбољој јединици српске војске која је учестовала у ослободилачким ратовима вођеним у периоду од 1912. до 1918. године.

Најбољи међу њима понели су и највећа одликовања, међу којима и орден Карађорђеву звезду са мачевима. Врховни командант српске војске, краљ Петар Карађорђевић, за време рата овај пук је називао "Мој дични пук... Први међу најбољима"

Кроз овај пук прошло је oko 20.000 људи, од којих је више од половине заувек остало на бојним пољима, ретки су остали без рана, а многи су наставили живот после рата као инвалиди.
Србија је у ратовима 1912, 1913. и 1914. године мобилисала више од стотину пукова различитих родова војске. Од њих је само 2. Пешадијски пук Књаз Михаило имао част да понесе почасни назив, Гвоздени!
Назив „Гвоздени„, пук је понео по завршетку Другог балканског рата када је погинуло 50 одсто војника и официра његових припадника.Традицију Гвозденог пука данас наставља Трећа копнена бригада Војске Србије.
О херојству ове јединице довољно говори податак да је 250 припадника одликовано највишим српским одликовањем, Карађорђевом звездом са мачевима, а то одликовање су добиле и две жене припаднице пука, подофицири Милунка Савић и Енглескиња Флора Сендс.
Милунка С и Флора С

Читава Топлица слегла се у центар Прокупља 7. октобра 1912. године. Уз звуке марша „Дрино водо хладна” ка Марковом камену, па даље према Куманову стројевим кораком одлазили су синови, браћа и тек венчани супрузи, сељачки синови који су гуњ заменили за војнички шињел, да „сврше народну ствар“ па да се врате својим њивама.
Пет хиљада цветвова Топлице, Јабланице и Заплања, стари између 21. и 31. године, војници пешадијског пука „Књаз Михаило“, уздигутих глава су кретали да „свете Косово“. Мајке, сестре, деца и остарели очеви испратили су их са зебњом у срцу, надајући се брзој победи и срећном повратаку кући. Нико није ни сањао да ће своје најмилије видети тек за осам година, и то само оне које је судбина поштедела страдања у огњу и паклу рата. Од куће су отишли младићи, сељаци. Вратили су се прекаљени ратници, поносног држања и груди отежалих од силних одликовања. До повратка их је водио дуг пут.

Пук „Књаз Михаило” је учествовао у свим биткама Првог балкасног рата: Кумановској, Прилепској и Битољској. После краћег затишја, након победе над Турцима, дошло је до сукоба са дојучерашњим савезником, Бугарском. На крвљу натопљеним обалама Брегалнице Топличани су почели да стичу ореол непобедивих, који никад не узмичу.
Након изненадног бугapског напада пук „Књаз Михаило” је међу првима похитао у помоћ друговима из тешко притиснуте Дринске дивизије. Пред полазак, командант једног батаљона, Јордан Миловановић, својим војницима је одржао говор:

 "Покажите се достојни својих предака, Југ Богдана, Топлице и Косанчића, будите хероји какви бесте на Битољу. Пут за Прокупље, моји соколови, води преко Софије. За мном, напред!"



Врховна команда им је наложила да заузму добро утврђен бугарски положај на знатно повољнијем, вишем терену. Младићи из Топлице су под кишом куршума извршили наређење. Официри су предводили јуриш за јуришем. Пред рововима непријатеља никла је хумка од тела српских младића али је и она прегажена. Топличани су заузели задату коту и херојством стекли право да једини међу пешадијским и артиљеријским пуковима српске војске понесу име Гвоздени. У току битке пук је изгубио команданта, све комнданте батаљона и чета као и половину људства. Из пакла битке Топличани су изашли овенчани славом првих међу једнакима, најхрабрији међу херојима.

Мир након победе у Балканским ратовима трајао је кратко. Ратом измучена Србија је стајала је на путу огромној Аустроугарској царевини ка испуњењу њеног деценијског циља – ширења на исток. Српки војници поразили су бројчано надмоћне и боље наоружане аустроугарске трупе у биткама на Церу и Колубари. На њиховом челу стајао је нови ратни командант, пуковник Миливоје Стојановић Брка. Елитни српски официр, унук устаничког војводе Петра Добрњца, на сопствени захтев је дошао за команданта пука пред почетак светског рата. Током Брегалничке битке и сам се овенчао славом хероја. На положају Ретки Буки херојски се држао са својим пуком. Командант Прве армије престолонаследник Александар лично га је одликовао скинувши са груди своју Карађорђеву звезду са мачевима и ставио му је на груди. Гвоздени командант за војнике гвозденог срца.

Миливоје Стојановић Брка
Током Церске битке Гвоздени пук је био у центру операција, код села Текериш. У крвавој кланици чији су трагови и данас видљиви на планини рањеној рововима и артиљеријском ватром одлучен је исход битке. Српски војници су извојевали прву савезничку победу у Првом светском рату. У њену славу одушевљени српски народ спевао је песму:

       "Дођи Швабо да видиш где је Текериш,
       А што ћу га гледати када морам бегати!"

Након битке, у затишју офанзива, Гвозденом пуку је поверен задатак да извиди и уколико се укаже прилика нападне непријатељске положаје преко реке Дрине. Пуковник Брка Стојановић је у овој операцији показао свој таленат. Вештим маневрима Брка је окружио непријатељски пук „Бан Јелачић“ формацијом у облику потковице, а потом затворио обруч иза противникових леђа. Непријатељ је изгубио преко 500 војника а 173 су била заробљена.


Прекаљеним гвозденим ратницима Врховна комнда је у одсудним тренутцима Колубарске битке дала задатак да заузму важно стратешко узвишење Кременица. Пуковник Стојановић је лежао болестан па је команду на терену поверио својим нижим официрима. У неколико крвавих јуриша Топличани су покушали да заузму Кременицу али су одбијени уз велике губитке. Командант није могао да из кревета слуша вести о погибији својих војника. Устао је, обукао униформу, ставио опртач и сабљу у корице и стао на чело свог пука.  Изашао је на положај иако је једва стајао на ногама од грознице. Уз команду „Јуриш!” храбро је повео своје јунаке. Кременица је пала али пао је и Миливоје Стојановић Брка.
Станислав Бинички
Знаменити српски композитор Станислав Бинички, био је пријатељ са Миливојем Стојановићем.
У току битке на Церу, компоновао је Марш на Дрину, а композицију је, због велике храбрости и херојства, касније посветио свом пријатељу, Миливоју Стојановићу Брки.

У данима слома, пред крај 1915. године, војници Гвозденог пука су добили задатак да чувају одступницу српским јединицама и хиљадама избеглица. Они су последњи напустили тло Србије и преко албанских гудура стигли до мора и спаса на Крфу. Након краћег опоравка распоређени су на Солунски фронт. Пук се нашао у средишту операција у борбама за село Горничево као и приликом ослобаљања Битоља.

   -Након пробоја Солунског фронта пук је учествовао у борбама за ослобођење Ниша. Надомак града француски командант здружених снага генерал Франш д’ Епере наредио је задржавање како би се сачекао долазак појачања и војници мало одморили. Немачки положаји на Морави били су јаки и добро утврђени. Командант није желео да ризикује непотребне жртве и евентуалну немачку противофанзиву. Жељни дома, српски војници су с гунђањем примили ову одлуку.

Међу Нишлијама је остала прича да је тада пред команданта Прве српске армије ђенерала Петра Бојовића изашао обичан војник и срамежљиво за реч. Кад му је војвода допустио да говори рекао је команданту да већ годинама није видео своју кућу, жену и децу, да разуме зашто је тако и да се не жали.
Али, тешко му је да се заустави надомак куће у којој после дугих година поново жели да прослави своју крсну славу Светог Николу. Замолио је да га после ових речи ђенерал или пошаље на вешала или пусти Шваби на метак, а он ће већ да се снађе да стигне у дом и упали славску свећу. Након ових речи, које су изражавале расположење свих војника, војвода Бојовић послао је Врховној команди кратак извештај:. Након два дана борби, 12. октобра, српски војници ушли су у слободан град.

          „Српски војник наредио је јуриш на Ниш. Наређење ће бити извршено”

Након два дана борби, 12. октобра, српски војници ушли су у слободан град.
Октобра 1918. године „Журнал де Женев” с усхићењем је писао о српским војницима: „Изгледа да они воде борбу у хипнози, у неком летаргичном сну, иду напред… Под непрестаном борбом, занесени, опијени, иду из дана у дан као олуја, као махнити по 30-40 километара дневно. Ова брзина само је за кинематографске филмове…”
Генерал Франше д’ Епере описао их је: „То су сељаци, готово сви; то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, несаломиви; то су људи слободни, горди на своју расу и господари својих њива”.
Након ослобођења Ниша Гвоздени пук истакао се у борбама за ослобођење Алексинца, Ражња, Параћина, Свилајнца, да би потом прешао Дунав и стигао до Зрењанина и Кикинде. Тек средином децембра 1918. пук је повучен у Београд. Ту је остао све до 5. маја 1920. године. Преживели војници одабрани су да буду гардијска јединица и чувају краља, двор и парламент до званичног стварања гарде. Тек тада, скоро осам година након мобилизације, преживели ратници кренули су кућама.

Дочекани су с неверицом, јер су и њихови најближи одавно изгубили наду да ће их коначно видети. Људе који су у кућама оставили ситну децу на прагу породичног дома сада су дочекивали одрасли момци и девојке. Топлица је дочекала своје хероје али славље је свуда било помешано са тугом. Цена слободе била је огромна. Погинула су три ратна команданта пука. У борбама је страдало и 32 официра и 1239 војника, док је рањено 148 официра и 6942 војника. У број погинулих нису урачунати они који су умрли од колере, 1913. и тифуса 1915. године. Њихов број није утврђен. Готово да није било куће у Топлици, а да није дала хероја гвозденог пука...
















CONVERSATION