Београдска - Саборна црква

Read (
Words) Edit

     Саборни храм Св. Архангела Михаила


Саборна црква Светог Арханђела Михаила је неизбрисиво уграђена у живот Београда и српског народа. Многа значајна збивања и духовна кретања у српској историји везана су за настанак и развој Саборне цркве. Кроз време и векове она је харана, разарана и поново обнављана. Њено постојање сажима и чува многовековну прошлост и православну хришћанску традицију нашег древног града и народа. Саборна црква је најстарији београдски храм. Њена генеза је везана за владавину краља Драгутина, када 1284. године Београд долази под српску власт и краљ Драгутин подиже Саборну цркву Успења Пресвете Богородице на Београдској тврђави.

Највећи домет у свом даљем развоју ова српска светиња достиже почетком XVвека у доба деспота Стефана Лазаревића, када Београд постаје престоница српске државе, а Саборна црква, коју деспот Стефан обнавља и проширује, постаје "престо митрополије београдске, егзарха свију српских земаља".


После смрти деспота Стефана Лазаревића, 1427. године, у време мађарске власти, Саборна црква наставља своју мисију под знатно отежаним условима. Турским освајањем Београда, 1521. године, српски народ је изгнан из Београдске тврђаве и протеран у Цариград, а Саборна црква је претворена у џамију. У том тешком времену, црква Светог Арханђела Михаила на простору Варош-капије, тада једини преостали српски храм у Београду, постаје Саборна црква и седиште Митрополије. У наступајућим тровековним ратним сукобима између турске и аустријске царевине за превласт над Србијом и Београдом, ова српска светиња је више пута пљачкана и разарана, али увек обнављана. Тако је 1728. године, за време српског Митрополита Мојсија Петровића, на месту старе саграђена нова Саборна црква. Почетком XIX века, у време српских устанака против Турака и васкресења српске државе, ова стара црква је била толико оронула да није могла да се обнови, па је кнез Милош Обреновић наредио 1836. године да се она поруши и на њеном месту "изгради нов, простран и у свему узорни храм". Нова Саборна црква саграђена је у периоду од 1837. до 1840. године, по пројекту панчевачког архитекте Адама Фридриха Кверфелда, родом из Хановера.

Висок и раскошно декорисан позлаћени иконостас Димитрија Петровића је централни уметничко-декоративни мотив ентеријера. Престоне и празничне иконе које украшавају иконостас, дело Димитрија Аврамовића, од особене су уметничке вредности. Горња зона са медаљонима и Распећем, која се узвисује ка своду, потенцира мотив Голготе са Распећем и инспирише човека да са земаљског света упути поглед и дух свој у сферу небеску. Иконостас Саборне цркве је најрепрезентативнији пример класичног барокног стила у српској уметности XIXвека. У складу са стилским елементима иконостаса обликовани су и други делови ентеријера.


Посебну вредност представља Ризница Саборне цркве, у којој се чувају драгоцене старе иконе, рипиде, златарски радови, крстови, старе штампане књиге и други предмети од културно-историјског значаја, настали у раздобљу од XVII доXX века.

 Међу њима се истичу крст кир Вениамина из 1657. године, кивот Лонгина Милешевца из 1684. године, путир од позлаћеног сребра из 1836. године, као и бројне иконе за целивање, познатих српских иконописаца.

Под сводовима Саборне цркве почивају и многи великани српског народа. У посебним кивотима чувају се мошти српских владара, Светог кнеза Лазара (1371-1389) и Светог мученика Стевана Штиљановића (+1540). Храм је својеврстан маузолеј династије Обреновића. У десној крипти храма је сахрањен кнез Милош Обреновић и његови синови Милан и Михајло. Над криптом је подигнут споменик кнезу Михајлу. У храму се налазе и гробнице истакнутих великодостојника Српске цркве. У десном делу храма сахрањен је Патријарх Гаврило (1938-1950). У левој крипти почивају Митрополит Михајло (1858-1881; 1889-1898), Митрополит Инокентије (1898-1905) и Патријарх Викентије (1950-1958). У црквеној порти, испред главног црквеног портала, налазе се гробови великих српских просветитеља: с десне стране – Доситеја Обрадовића (1742-1811), а са леве – Вука Стефановића Караџића (1787-1864).

Током XIX и XX века, Саборна црква постаје духовно средиште престонице српске државе и добија улогу од националног значаја. Када је 1830. године обнародован Портин хатишериф и берат о признању аутономије Кнежевине Србије, истог дана је у Саборној цркви обављено миропомазање Милоша Обреновића за кнеза Србије. И потоњи српски владари су у Саборној цркви посвећивани за владаре Србије. Године 1882, када је Србија проглашена краљевином, у истом храму је извршено миропомазање краља Милана I Обреновића. У Саборној цркви је 1904. године крунисан за краља Србије Петар I Карађорђевић. Када је 1920. године обновљена Српска Патријаршија, избор првог српског Патријарха успостављене Патријаршије извршен је у Саборној цркви. У њој је, 1990. године, устоличен и Патријарх српски Господин Павле. Пред њеним олтаром је највише српских архијереја примило своје високо посвећење.


крунисање Краља Петра I
Саборна црква са околином 1929


















                                                                 Гробови                                                                                   

      Уз јужни зид цркве, уз саму припрату налази се гробница кнеза Милоша (1780-1860). После абдикације у корист старијег сина Милана, 1839. године, кнез Милош је напустио Србију и отишао у Влашку, где је живео на свом имању. Одлуком Сетандрејске Скупштине од 1858. године, кнез Милош је враћен на кнежевски престо и по доласку у Београд живео је углавном у свом конаку на Топчидеру где је и умро 14. септембра 1860. године. Сахрањен је у Саборној цркви.
У гробници кнеза Милоша сахрањен је и његов син Михаило Обреновић (1823-1868). После убиства у Кошутњаку, 29. маја 1968. године, његово тело пренето је у Саборну цркву и положено у очеву гробницу. Надгробни споменик кнезу Михаилу, који се састоји од постоља, саркофага и бронзане статуе Светог арханђела Михаила, подигла је кнегиња Јулија.
витраж

Током историје, под сводовима београдске Саборне цркве биле су похрањене мошти:
Св. Петке Трнове
Св. краља Стефана Првовенчаног (Симона монаха)
Св. цара Лазара Косовског
Св. кнеза Стефана Штиљановића
Св. цара Уроша Петог (Нејаког)
Св. Јована Шангајског и Санфранцисканског

У области духовне музике Саборна црква је одиграла непроценљиву улогу. Већ од средине XIX века, у њој пева Прво београдско певачко друштво, које од свог оснивања, 1853. године, па све до данас своју богату музичку традицију и духовност изражава кроз богослужења у овом светом храму. Хоровође овог најстаријег хора у Србији, као што су Корнелије Станковић, Јосиф Маринковић и Стеван Мокрањац, били су и велики ствараоци духовне музике. Њихове Литургије обогаћују најсвечаније службе Господње у Саборној цркви. Мокрањчева ЛитургијаБожанственa службa светог Јована Златоустог пружа доживљај божанске лепоте.

   Фасаду храма изнад главног црквеног портала златним сјајем обасјава мозаик Пресвете Богородице, Светих Арханђела Михаила и Гаврила и Свете Тројице.

Саборна црква, по речима Његове Светости Патријарха Павла, "својом спољашњошћу, својим изгледом, стремљењем са земље ка небу, указује на узвишену лепоту небеску, лепоту царства Божјег".

CONVERSATION