Kao i većina zaljubljenika u Beograd i pravih beograđana i ja isto volim kafane i njihovu posebnost. Posebno one stare,prave kafane,koje su bestragom nestale o kojima mnogi od nas danas maštaju.
Doživele su nekakvu transformaciju u naletima modernizma ili su jednostavno ugašene.


Beograd je, ne tako davno bio čuven po svojim kafanama, koje su bile jedan od simbola našeg glavnog grada. Nažalost, poslednjih godina te kafane polako ali sigurno nestaju, a na njihovim mestima otvaraju se banke, restorani brze hrane, ekskluzivni kafići i druga obeležja tranzicije.



Doduše i savremena mladež, poput svojih predaka voli da ih posećuje. Današnji ,,kafići,, su baš kao i nekadašnje kafane, puni tokom čitavog dana. Ali danas važe neka druga, manje romantična pravila ponašanja, koji su u skladu sa savremenim načinom života.
Onih starih, dobro poznatih kafana ostalo je svega nekoliko. One svedoče o "dobrim, starim vremenima" i jednom drugačijem Beogradu. Beogradu , koga više nema.
Istini za volju,svako novo vreme i modernizacija donosi nešto novo i ,,bolje,, a ljudi čeznu za nekim prošlim vremenima. Takvu situaciju okafanama, je i Branislav Nušić opisao u jednom svom novinskom članku.


       " Tu skoro čitao sam jedan oglas u novinama. Neka kafana, u jednom predgrađu Beograda, koja se ponosno nazvala "Novi vek", objavljuje da je "moderno preuređena" i da, sem odličnog pića i tačne posluge, svako veče u njoj "koncertira" džaz-band i izvodi se dansing. 

U pozadini sa desne strane je čuvena kafana "Dardaneli", srušena 1901.

"Novi vek", odista novi vek! Bolje ime nije mogla poneti ova kafana u predgrađu, pa da obeleži period preloma koji naše doba preživljuje. Dok su mondenski etablismani sa egzotičnim imenima "Ekscelsior", "Palas", "Luksor", i "Splendid" suzbili iz centra naše prestonice naše stare kafanice kod "Žmurka", Mecovalije" i "Dardanela", mi smo se, stari Beograđani, zar i mirili onim što novi život i novo doba mora sobom doneti. Brisali su se tragovi jedan po jedan; rušila se jedna po jedna kafana u kojoj smo mladost proveli, a često možda i mladost sahranili i mi smo pobožno skidali kapu i šaptali rezignirano za pokojnikom kojega su kraj nas proneli: "Bog da joj dušu prosti!" Opraštajući se tako sa jednim po jednim tragom staroga Beograda u centru njegovome, mi, stari Beograđani, koji se nalazimo u glasačkim spiskovima osamdesetih godina, povlačili smo se i sami iz centra i odlazili na periferije, tamo gde se povlačila tradicija suzbijena bujicom novoga života. "

Isto tako i današnjica izgleda. Dok jedni pate za po nama "starim kafanama" drugi donose "novi vek".

A Beograd je prvu svoju kafanu imao pre Pariza, Beča i mnogih drugih evropskih metropola.
Čak još 1522. godine.
Od samih početaka do danas, kod nas su se za kafanu koristila razna imena: karavan saraj, han, mehana, mejhana, kavana, birtija, bife, gostionica, aščinica, krčma, bar, restoran i na kraju, “ugostiteljski objekat”-kafić.

U prvo vreme, u kafanama služila se samo kafa. I to, uz ambijent koji je pratio kulturu života istočnih naroda, gde se kafane prvo i javljaju. Nije zato bez osnova tvrdnja da su Turci, dolaskom u Beograd 1521. godine u jednom od prostora na Dorćolu služili kafu.

kafana-Tri šešira 1904.

Sam naziv, kafana, u Beogradu i Srbiji počinje da se koristi tek posle 1738. godine, kada su Turci ponovo došli u Beograd, posle vlasti Austro-ugarske.

U turskim izveštajima iz XVI veka opisuju se beogradski karavan saraji i hanovi. Hanovi su imali bolji komfor i služili su za boravak gostiju od više dana.

O prvim kafanama u Beogradu, pisao je 1740. godine, putopisac Keper, koji ističe da su jedne kafane posećivali muslimani, a druge hrišćani. Keper tom prilikom daje opis kafane "Crni orao" na Dorćolu, koja je, kako veli, najbolja u gradu.

Kafana "Crni orao" bila je na spratu zgrade na uglu današnjih ulica Dušanove i Kralja Petra, a do nje se dolazilo trošnim drvenim stepenicama. Kafana nije imala stolove, stolice ni klupe, već minderluke prekrivene ćilimima. Visina kafane nije dozvoljavala da se u njoj čovek uspravi.